26.08.2014.

Šta je EBOLA?

Ебола вирусно обољење (ЕВО), раније позната као ебола хеморагична грозница (ебола ХГ),

је обољење које је код људи врло тешко и често се завршава смтним исходом. У епидемијама, леталитет може достићи и 90%, али настанак обољења може да се превенира. Епидемије се углавном јаваљу у селима централне и западне Африке која се налазе близини тропских шума.

Ебола је први пут описана током епидемија које су се истовремено јавиле у Судану и Демократској републици Конго 1976. год. Болест је добила назив према истоименој реци уз коју је први пут описана.

ebola-has-killed-69-guinea-january

Етиологија

Проузроковач болести је ебола вирус који је један од три вируса из фамилије флавовируса. Вирус има 5 различитих специјеса:

  • Бундибугyо еболавирус (БДБВ)
  • Заире еболавирус (ЕБОВ)
  • Рестон еболавирус (РЕСТВ)
  • Судан еболавирус (СУДВ)
  • Таï Форест еболавирус (ТАФВ).

БДБВ, ЕБОВ и СУДВ специјеси су изазивали велике епидемије у Африци (Прилог 4), док РЕСТВ и ТАФВ специјеси нису показивали епидемијски потенцијал. РЕСТВ сој је доказан код људи на Филипинима и у Кини, али није изазивао обољење или смрт.

Резервоари инфекције

Природним резервоарима ебола вируса се сматра врста афричких воћних слепих мишева из фамилије Pteropodidae (посебно родови Hypsignathus monstrosus, Epomops franqueti i Myonycteris torquata). Тако се географска дистрибуција овог вируса преклапа са дистрибуцијом наведених воћних слепих мишева. Ових слепих мишева нема у Европи. У Африци и Азији, поред воћних слепих мишева извори заразе могу бити и шимпанзе, гориле или други мајмуни, антилопе и дивље прасе. Ипак, иако други примати могу бити извор инфекције за људе, они се не сматрају резервоаром инфекције, већ пре случајним извором. Главни извор заразе за хуману популацију је човек.

slepi mis

Пут преношења

Обољење се у људску популацију уноси прекоконткта са крвљу, телесним излучевинама и органима инфицираних животиња, што је описано у Африци.

Ебола се даље шири интерхумано, путем директног контакта (преко ледиране коже или слузокоже) са крвљу, излучевинама, органима или телесним течностима инфицираних особа, или путем индиректонг контакта са контаминираним предметима и површинама.

Здравствени радници се најчешће заразе током неге пацијента са суспектним или доказаним ЕВО. Инфекција настаје током блиског контакта са пацијентом уколико се здравствени радник стриктно не придржава препоручених мера предострожности.

Дужина инкубације, симптоми и знаци обољења

Дужина инкубације је 2 до 21 дан, просечно око 8 дана.

ЕВО је тешко вирусно обољење које почиње изненада са високом темепратуром, интезивном малаксалошћу, боловим у мишићима, главобољом и гушобољом. Након тога се јавља повраћање, дијреја, оспа по кожи и поремећај функције бубрега и јетре. У лабораторијским налазама запажа се леукопенија, тромбоцитопенија и повишени ензими јетре. У терминалној фази болести, јаваљау се неуролошки поремећаји, знаци енцефалитиса, а код неких особа настаје и унутрашње или спољашње крварења (крварења на месту убода, хематемезе, мелена, хемоптизије, итд).

Дужина заразности

Особе инфициране вирусом еболе су заразне све док је вирус присутан у крви и телесним течностима. У период инкубације особа није заразна. Заразност почиње са појавом првих симптома болести и повећава се током болести. После прележле болести, болесник није значајан извор заразе. Међутим, треба имати у виду да таква особа може да излучује вирус путем гениталног секрета још 7 недеља након опоравка, те је могуће да се вирус пренесе и сексуалним путем.

 Дијагноза

Пре постављања дијагнозе потребно је искључити маларију, трбушни тифус, шигелозу, колеру, лептоспирозу, кугу, рикециозе, рекурентну грозницу, менингитис, хепатитис али и друге хеморагичне грознице.

Лабораторијска потврда инфекције поставља се применом неколико врста тестова:

  • Доказивањем специфичних антивирусних антитела применом ЕЛИСА тестова,
  • Детекцијом вирусних антигена
  • Тестом неутрализације серумом
  • РТ-ПЦР
  • Електронском микроскопијом
  • Изолацијом вируса на култури ткива

Обрада узорака узетих од оболелих носи екстремни ризик за инфекцију, те би је требало обављати са највећим могућим нивоом заштите (у лабораторијама нивоа безбедности 4- БСЛ4).

Вакцине и лечење

За сада нису доступне вакцине одобрене за употребу код људи. Неколико их је у фази испитивања, али ни једна није одобрена за клиничку употребу.

Тешко оболелим пацијентима неопходна је интензивна нега и терапија. Они су често дехидрирани и неопходна им је орална рехидратација електролитним растворима или интравенска надокнада течности.

Није доступна циљана терапија за ову инфекцију. Нови лекови су у фази истраживања.
СПРЕЧАВАЊЕ И СУЗБИЈАЊЕ ПРЕНОШЕЊА ЕБОЛА ВИРУСНОГ ОБОЉЕЊА (ЕВО) У ЗДРАВСТВЕНИМ УСТАНОВАМА

Рано откривање оболелог је од кључног значаја за предузимање мера спречавања и сузбијања ширења ЕВО у здравственим установама. Здравствени радници су дужни да се придржавају мера наведених у даљем тексту при контакту са пацијентом који:

  1. Има температуре вишу од 38,6о Ц и симптоме као што су изразита главобоља, болови у мишићима, повраћање, дијареја, абдоминални болови или необјашњене хеморагије
  1. Има неки од фактора ризика у последње три недеље од појаве симптома: контакт са крвљу и телесним течностима пацијента суспетног или оболелог од ЕВО, долази из подручја где постоји актуелна трансмисија еболе, или је у ендемском подручју имао директни контакт са слепим мишевима или другим приматима. Диференцијално дијагностички треба искључити малариу код особа које су путовале у земље у којима има еболе.

С обрзиром да је некада тешко правовремено проставити дијагнозу ЕВО, због неспецифичних симптома и знакова обољења, неопходно је да се сви здравствени радници стриктно придржавају стандардних мера предострожности (опреза) које се примењују током неге СВАКОГ пацијента, без обзира на постављену дијагнозу.

Стандардне мере предострожностипредстављају једноставан сет ефективних практичних радњи које се обављају са циљем заштите и здравствених радника и пацијената од инфекција које изазива велики број микроорганизама и обухватају следеће:

  1. Хигијену руку;
  2. Ношење рукавица при контакту са крвљу, телесним течностима, ледираном кожом и слузокожом;
  3. Ношење маске, заштите за очи ако је могуће прскање крви или других телесних течности;
  4. Ношење заштитних мантила (по потреби и пластичних кецеља) ако је могуће прскање крви или других телесних течности;
  5. Превенција убода иглом и оштрим предметима;
  6. Респираторна хигијена;
  7. Чишћење свих површина у здравственој установи;
  8. Поступци са вешом;
  9. Безбедно одлагање медицинског отпада; коришћење безбедног система за одлагање отпада.
  10. Поступци са медицинском опремом

 

 

Plakat 01  Plakat 01